Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Po­sto­je i na­iz­gled be­zna­čaj­ni seg­men­ti na­ših ži­vo­ta, ko­ji ta­ko­đe za­slu­žu­ju pa­žnju. Je­dan od njih je na­o­ko bi­za­ran- sa­ku­plja­nje sli­či­ca, sje­ća­te se iz dje­tinj­stva. Sli­či­ce fud­ba­le­ra, kao i pu­no dru­gih stva­ri ko­je nam ži­vot či­ne ljep­šim po­ti­ču iz Ita­li­je, ze­mlje s ko­jom sam kul­tur­no po­ve­zan, u dje­tinj­stvu na ni­vou ma­sov­ne kul­tu­re, a ka­sni­je i one aka­dem­ske ili “vi­so­ke”. Ono što su mi ka­sni­je po­sta­li Dan­te, Ma­ki­ja­ve­li, Fe­li­ni, Vi­skon­ti ili Eko, u dje­tinj­stvu su mi bi­li Bo­ne­li­je­vi stri­po­vi, Pa­ni­ni­je­ve sli­či­ce, Alan Ford, Bad Spen­ser, San­do­kan, špa­ge­ti ve­ster­ni i dru­ga ita­li­jan­ska ču­de­sa. Ne­za­bo­rav­ni RAI sa svo­jim šou pro­gra­mom su­bo­tom i, na­rav­no, San Re­mo. Bra­ća Pa­ni­ni do­sje­ti­la su se da is­ko­ri­ste sve­pri­sut­nu strast za fud­ba­lom i po­ve­žu je s ko­lek­ci­o­nar­stvom. Pr­vi su sa­mo­le­plji­ve sli­či­ce fud­ba­le­ra pro­da­va­li za­pa­ko­va­ne u ke­si­ce, no­se i fak­tor iz­ne­na­đe­nja, jer kad ih ku­pi­te, dok ih ne otvo­ri­te ne zna­te šta ste do­bi­li. Izu­mje­li su i ma­ši­nu ko­ja je štam­pa­ne sli­či­ce re­za­la, mi­je­ša­la i pa­ko­va­la. I na­stao je bum, pr­vo u Ita­li­ji, a ka­sni­je i u ostat­ku svi­je­ta. Na istom prin­ci­pu po ko­jem funk­ci­o­ni­še i kin­der ja­je. Spo­mi­njem ih sad u vri­je­me pra­zni­ka da­ri­va­nja, naj­ra­di­je dje­ci. Po­čeo sam da sa­ku­pljam pr­ve sli­či­ce fud­ba­le­ra u vri­je­me do­mi­na­ci­je fli­pe­ra, po­sli­je su do­la­zi­le vi­deo-igre, ZX Spec­trum i Com­mo­do­re 64, pa sve do Playsta­ti­o­na i dru­gih da­na­šnjih igra­ča­ka, ali su sve to vri­je­me sli­či­ce osta­le ži­ve. Se­strič­ni vr­tić­kog uz­ra­sta kad je ri­ječ o isto­ri­ji fud­ba­la po­pu­šta pa­žnja, pa smo se za­ba­vlja­li. “Vi­di, ovo su Ita­li­ja­ni i za njih će­mo isto na­vi­ja­ti, osim kad igra­ju pro­tiv na­ših. Ima­ju li­je­pe dre­so­ve kao ne­bo, oni za ne­be­sko­pla­vu ka­žu azuro.” Ili po­ve­zi­va­nje s bli­skim fe­no­me­ni­ma: “A vi­di, ovaj se zo­ve Fal­kao, on je iz jed­ne da­le­ke ze­mlje ko­ja se zo­ve Ko­lum­bi­ja, oda­kle je i Ša­ki­ra...” Ka­ko sa­ku­plja­nje ula­zi u pr­vi mje­sec, a po­pu­nje­nost se bli­ži dvo­tre­ćin­skoj, ot­kri­vam na mo­joj se­strič­ni da stvar ni­je sa­mo za­do­vo­lja­va­nje uja­ko­ve in­fan­til­ne stra­sti, već da je al­bum i njoj za­ba­van, ali i edu­ka­ti­van. Pr­vo, na­u­či­la je kon­ti­nen­te, ze­mlje, za­sta­ve. Uvi­đa da su svi lju­di bra­ća i se­stre, tj. ka­ko lju­di sa svih kon­ti­ne­na­ta, svih ra­sa, vje­ra i na­ci­ja igra­ju fud­bal i da ih to ve­se­li. Uvi­đa i slo­že­nost i pro­ži­ma­nje da­na­šnjeg svi­je­ta. Di­je­te uoča­va i slič­no­sti ne­kih fa­ca s lju­di­ma ko­je po­zna­je. “Uja­če, ovaj je isti Mar­ko”, po­ka­zu­je na stra­ni­ci Austra­li­je, i stvar­no, di­nar­ska gla­va, po­gle­dam bo­lje, pi­še - Tim Ro­gić. Ju­go­slo­ven. Kroz sa­ku­plja­nje sli­či­ca u dje­tinj­stvu sam vi­še na­u­čio o to­me ka­ko funk­ci­o­ni­še ljud­sko dru­štvo ne­go u ne­kim pred­me­ti­ma u ško­li. Osno­ve eko­no­mi­je, tr­ži­šta, po­nu­de i po­tra­žnje, for­mi­ra­nja vri­jed­no­sti ro­be, sve se to ogle­da u mi­kro­svi­je­tu sli­či­ca. Ja imam du­pli­ka­te ko­ji tre­ba­ju te­bi, ti imaš ne­što što tre­ba me­ni- Sli­ško­vi­ća, iako sam bio tek na po­la, kao u slu­ča­ju ne­pre­ža­lje­nog al­bu­ma “Fud­ba­le­ri i ti­mo­vi, 1981. - 1982.”, ko­ji je ne­stao u ge­ne­ral­nom či­šće­nju sta­na. Sli­či­ce su bi­le pr­va va­lu­ta s ko­jom smo uči­li ra­di­ti i obr­ta­ti. Onaj ko je do­bro znao sa sli­či­ca­ma i da­nas je do­bar s lo­vom.  
U sva­kom slu­ča­ju, i oni ko­ji po­pu­ne al­bum i oni ko­ji osta­nu vi­še ili ma­nje manj­ka­vi, u ci­je­loj su igri na kra­ju do­bit­ni­ci. Za raz­li­ku od pra­vog svi­je­ta raz­mje­ne, u ko­jem mi se i oni ko­ji sto­je naj­bo­lje vr­lo če­sto či­ne kao gu­bit­ni­ci. Osta­je za­klju­čak da je sve do pri­ro­de igre ko­ju svi igra­mo, a ne do re­la­tiv­nog re­zul­ta­ta unu­tar nje. Ži­vot je, za­pra­vo, igra.